INTERVJU Marija Krstić, rediteljka predstave “Bajka o ribaru i ribici“

Thursday, 03 December 2015 21:40

Sa rediteljkom predstave „Bajka o ribaru i ribici“, koja je jutros odigrana pred velikim brojem mališana u Pozorištu lutaka razgovarali smo o stanju u pozorištu, njenom studiranju u Pragu i o odnosu sa publikom.

Kriza je svuda oko nas, na koji način se ona odražava na repertoar pozorišta?

Ova predstava je dosta malog formata, ona je relativno jeftin projekat što utiče na kvalitet. Mlađi reditelji, dizajneri i oni koji rade  su navikli da u pozorištu kod nas rade sa malim budžetima, da se dovijamo, da recikliramo. U lutkarstvu to naročito dolazi do izražaja, može da se primeni i daje zanimljive i kvalitetne rezultate. Ova predstava je namerno rađena kao predstava malog formata, sa samo tri glumca, zgodna za festivale i putovanja, a opet, na sceni ne deluje tako skromno. Pravljena je da može da se rasklopi i sklopi relativno lako. Ceo mostić i kućica su zaista došli iz šume, od materijala na koji nije potrošen novac i to mu daje autentičan izgled. Ja i ne znam kako je to izgledalo dok su budžeti bili veći, ali s jedne strane smo stalno pod pritiskom da moramo da se uklopimo u neki mali budžet, dok je s druge strane to izazov za autore, što nije uvek problem. Mada, bilo bi lepo da se i nama jednom desi nešto spektakularno i bogato.

Modernizacija komada je očigledna kroz selfije, mobilne telefone i genetski modifikovanu hranu. Koliko smatrate da su deca shvatila poruku predstave i da je upućena njima, ili je namenjena odraslima da oni kao roditelji prenesu o problemima modernizacije?

Mislim da deca razumeju to što se tiče selfija i genetski modifikovane hrane. Te stvari nisu ni bile planirane u startu, više su se desile na probama kao logičan sled događaja. Šta da upeca ribar koji ne peca ribe? On će upecati verovatno neki telefon koji je nekom upao u vodu. A i šta će da radi sa telefonom? Pa verovatno da napravi selfi. Tako da mislim da taj nivo deca potpuno razumeju. Cela predstava je nastala sa idejom da mi nemamo kontrolu nad onim što deca gledaju i kakvim su medijskim sadržajima izloženi. Televizori su upaljeni po ceo dan, deca sede ispred ekrana na kojima se vrti sve i svašta. Na neki način ova baka, Georgina, je kao dete. Ona je povodljiva i jako podložna tim uticajima. Ja sam stavila znak jednakosti. Mislim da su i deca prepoznala da ne treba da žele sve što vide. Ova predstava se obraća i roditeljima, jer oni su ti koji treba da obrate pažnju na to šta im deca gledaju i čemu su izloženi.

Koliko mislite da se lutkarsko pozorište, odnosno scena sa svim lutkama preselila i na političku scenu?

Otkad ja znam za sebe politika je jedan suludi cirkus, koji uvek i pozorište uplete maksimalno. Dečije pozorište bi trebalo da bude mnogo manje upleteno, ali nije tako. Uvek je dobro imati nešto aktuelno u predstavi, bilo da je ona za decu ili za odrasle. To joj daje jednu intigrantnost i oštrinu koju pozorište treba da ima. Ono komunicira specifičnim jezikom, treba nešto da saopšti i da podstakne na razmišljanje. Mislim da je dobro da bude prisutna i u dečijim predstavama. Neće to deca shvatiti na taj način, ali njihovi roditelji hoće. Taj medijski cirkus i šta zapravo deca gledaju, to je nažalost sve povezano. To je kao materija koja se oko nas steže kao paukova mreža.

Kakva su Vaša iskustva studiranja u Pragu?

Završila sam master studije režije u Alternativnom lutkarskom pozorištu u Pragu kod profesora Jozefa Krofta. On je jedan od najpoznatijih lutkara današnje scene. Režiju sam završila na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali tek u Pragu sam spoznala šta sve zapravo može da se desi u pozorištu. Kolika zapravo može biti magija, zaigranost i lepota te igra sa različitim izražajnim sredstvima u koje spadaju i lutke, i svetlo, i senke, i zvuk.  I sve to što je kod nas zanemareno. Ova predstava je moj prvi projekat gde sam radila adaptaciju, sam tekst, režiju i izbor muzike.

Šta biste Vi uradili da ulovite Zlatnu ribicu?

Kad bih ulovila Zlatnu ribicu, volela bih da to bude sa mojim detetom, pa da zajedno dođemo do neke želje. Ali svakako bismo je pustili. To postoji i u predstavi, iako nije bilo baš primarno, da ipak treba da pazimo na prirodu. Da poštujemo sve što živi i u moru i oko njega. Tako nekako bih i ribicu tretirala.

Da li očekujete neku nagradu na ovom festivalu, ili je učešće dovoljna satisfakcija?

Ja sam presrećna što smo uopšte ovde. Zahvaljujem se pozorištu „Pinokio“ što je sa ovom predstavom došlo na ovaj festival. Mi smo mladi ljudi u lutkarstvu, kojih kod nas ima malo. Sasvim je dovoljno što smo ovde, ali naravno bilo bi lepo da dobijemo i neku nagradu. Ali ovo nam je bila prilika da upoznamo kolege, da vidimo šta oni rade i možda sarađujemo u budućnosti.

Dejan Ćurčić

Aleksandra Kocić

Danilo Milenković

Read 1273 times Last modified on Thursday, 03 December 2015 23:00
Rate this item
(0 votes)

 Autor sajta Davorin Dinić

Dokumentacija, tekstovi i podrška - Zorica Filipović i marketing služba Pozorišta lutaka

Login Form

Prisutni posetioci

We have 1492 guests and no members online